Nakon posete Miroslava Lajčaka Beogradu u srpskoj javnosti je nanovo stvorena konfuzija oko uslova za dobijanje datuma za početak pregovora o članstvu o EU. Građani mogu čuti domaće političare kako tvrde da ne znaju šta su tačno uslovi, koliko ih ima, i kada će se prestati sa dodavanjem novih. Ponekad se stiče utisak da neki lideri misle da dobijaju političke poene time što prvo izmisle neke uslove, pa ih nametnu javnosti i medijima, a potom odlučno tvrde da te crvene linije nikada neće preći.

Međutim, svi uslovi su javni i poznati odavno. Podsetio bih i da je g. Lajčak, iskreni prijatelj Srbije i regiona, samo jedan od 27 ministara spoljnih poslova država članica EU. Ministar spoljnih poslova Danske, predsedavajuće EU, g. Villy Søvndal nijednom nije bio citiran u srpskim medijima u vezi novih uslova koji se nameću Srbiji.

Kriterijumi članstva u EU su definisani na Samitu EU 1993. godine u Kopehagenu kada su regionalna saradnja, prava manjina, demokratija i vladavina prava i tržišna ekonomija definisani kao centralni kriterijumi po kojima ce se ocenjivati da li je neka zemlja spremna za članstvo u Uniji. Ti uslovi koji su primenjivani u prošlosti, aktuelni su i danas za sve zemlje koje teže članstvu u EU.

U slučaju Srbije goruće pitanje regionalne saradnje je pitanje odnosa Beograda prema Kosovu. Uspešna regionalna saradnja se ne može očekivati kada dva najbliža suseda nemaju nikakav kontakt. Svi uslovi vezani za Kosovo se svode na to da je neophodno uspostaviti doborsusetsku komunikaciju, i neometanu ekonomsku saradnju. Do nametanja “novih” uslova nikada nije došlo.

Jedan od najvećih kamena spoticanja je svakako ukidanje paralelnih institucija na severu Kosova. Angela Merkel je bila prva koja je javno izrekla da je taj korak neophodan. No, to su znali svi akteri politike u Srbiji i na Kosovu, kao i briselski zvaničnici. Paralelne institucije severno od reke Ibar – odnosno organi vlasti, ali pre svega organizovani kriminal koji dosegao neslućene razmere zahvaljujući pravnom vakuumu koji je tamo nastao – moraju ustupiti mesto legalno izabranim predstavnicima u okviru Ahtisarijevog plana ili njegovog dodatka. Te paralelne strukture same sebe doživljavaju kao paravojne, parapolicijske, paraobaveštajne, paraneophodne, parazaslužne i paranezamenljive. One moraju biti onemogućene da deluju jer bi u suprotnom ostale sumnje da se u tajnosti čuvaju ideje o podeli Kosova i novom menjanju granica na Zapadnom Balkanu. Uspešna regionalna saradnja bi bila nemoguća u tim uslovima.

Takođe, potrebno je implementirati do sada postignute sporazume (gde se vrlo malo postiglo) i pronaći dogovor o pitanju telekomunikacija i snabdevanja energijom. Ništa od navedenog ne predstavlja uvođenje novih uslova.

Rečju, od Srbije se ne traži da prizna nezavisnost Kosova, što je, uostalom, i nemoguće jer je pet država članica EU ne priznaje. S druge strane, sve države članice se slažu da se odnosi Srbije i Kosova moraju normalizovati kroz regionalnu, trgovinsku pa i političku saradnju. Beograd i Priština moraju da shvate da njihovi interesi nisu suprotstavljeni, već zajednički.

S druge strane, svedoci smo manje ili više otvorenih inicijativa za politički susret na visokom nivou između predstavnika Beograda i Prištine. Brisel iskreno pozdravlja tu ideju i smatra da bi eventualni susret predsednika Nikolića i predsednice Jahjage bio od istorijskog značaja u pravcu trajnog pomirenja srpskog i albanskog naroda na Kosovu.

S druge strane, drugo centralno pitanje za uspeh evropskih ambicija Srbije je uspeh u borbi protiv sistemske korupcije i organizovanog kriminala. Bez vladavina prava strane investicije neće doći, naročito u uslovima akutne finansijske krize u Evropi i čitavom svetu. Potrebno je napokon osposobiti srpsko pravosuđe da obavi svoj posao i pružiti svim državnim organima punu političku podršku za  borbu protiv korupcije. Ključna je naravno odluka političkih lidera da se prekine veza između privatnih interesa i političkih partija. 24 slučaja sumnjivih privatizacija moraju biti rešene da bi poglavlje 23 o pravosuđu i osnovnim pravima bilo zatvoreno.

Kriterijume članstva u EU ne treba shvatati kao uslove koji se briselskom arogancijom nameću Srbiji. Ne, to su pravila igre jednog istorijski jako uspešnog kluba koji smatra da je i Srbiji mesto u njemu. To većinski misle i građani Srbije. To i gotovo čitava politička elita, makar deklarativno, želi. Spekulisanje oko uslova prijema možda donosi kratkoročne političke poene, ali istovremeno kontaminira poverenje građana Srbije u EU što dugoročno nikome nije u interesu. Zato se nadam da će srpski lideri zameniti priču o "novim" uslovima koje nameće EU, konkretnim predlozima kako da smanje nezaposlenost i povrate veru građana Srbije u ekonomski oporavak i bolju budućnost.